уторак, 11. август 2009.

NADOKNADA IZGUBLJENOG VREMENA

НАДОКНАДА ИЗГУБЉЕНОГ ВРЕМЕНА

Небрига о природи, као облик моралног изопачавања у једном друштву, представља веома сложену и слојевиту појаву. Она увек и свуда има неслућену разорну моћ. Један од основних услова европске интеграције наше земље управо је брига о природи и развој еколошке свести. Неопходно је да просветни радници едукују и мотивишу младе људе, и то на почетку њихових професионалних каријера.

Еколошка свест гради се од тренутка када дете почне да схвата и проучава свет око себе. Утицај околине на ставове и личност појединца је неминован. Само здрава и еколошки образована околина може да омогући здрав опстанак будућих поколења.

Формално еколошко образовање деца и омладина добијају кроз образовни ситем, још увек крут и теоријски, без могућности искуственог учења. Природа, њене лепоте, тајне и потреба за њеним очувањем не може и не сме бити теорија, већ начин живљења, са јасном одговорношћу сваког младог човека.

Размислимо мало о школском дворишту. Школска дворишта имају здравствени, психолошки, естетски али и едукативни значај. Нажалост, најчешће нису плански уређивана да испуњавају све ове улоге, а највише је занемарена едукативна улога. Један од начина да се градској деци омогући контакт са природом у настави је коришћење школских дворишта у те сврхе.

Најбољи начин да се ученици упознају са процесима који се одвијају у природи, са живим бићима, са утицајем човека на природу јесте директно посматрање ових појава у природи. Ученици градских основних школа ретко имају могућност за наставу у природи, а често о поменутим појавама знају само на основу текстова и слика из књига. Таква знања нису трајна и немају довољан значај за подизање еколошке свести ученика и стварање пријатељског односа према природи. Један од начина да се овој деци омогући контакт са природом у настави је коришћење школских дворишта у те сврхе.

Школска дворишта могу бити тако дизајнирана да подстицу учење и да нуде мноштво разноврсних природних објеката за различите наставне активности. Могуће их је користити у подржавању како наставног процеса, тако и васпитног и социјалног елемента (дружење и игра).

Битно је да шитава школска заједница буде укључена у стварање и одржавање оваквих дворишта јер је то једини пут да се код ученика креира правилан однос према својој непосредној околини. Ту је улога наставника пресудна за мотивацију деце. Само уз заједничку мотивацију и залагање читаве школске заједнице (школска управа, наставници, ученици и помоћно особље) могуће је формирати, користити и одржавати оваква школска дворишта.

Школско двориште треба да буде тако уређено да пружа могућност и за едукацију и за спортске игре и за дружење. Лепо уређено допринеће унапређењу животне средине и читаве локалне заједнице, као и развоју еколошке свести.

Развој еколошке свести и пораст потребе за еколошким информацијама, доводи до потребе развоја неформалног еколошког образовања. Битну улогу у овом сегменту поред државних институција и медија играју удружења грађана и истакнути појединци, који својим иницијативама поспешују развој одрживог друштва.

Двадесети век обиловао је крупним, а за неке би се могло рећи драматичним догађајима од којих су неки названи револуцијама (технолошка, демографска, научна, нуклеарна, компјутерска идр.) Међу ове догађаје треба уврстити и „ еколошку кризу“, појави која је јасно уочена и дефинисана почетком 70-тих година двадесетог века.

Приметно је да су одлуке међународних скупова и форума, регионалних конвенција, па и националних закона у многим земљама, па и у нашој, више декларативне, а спроводе се само делимично.

Питање савременог загађења је глобално, те стога одговор на то питање треба да да читаво човечанство уједињено и одлучно. Наша планета је лопта који многи шутирају.

Границе загађивања животне средине су врло широке, а локални извори загађења често изазивају штетне ефекте на врло широком простору. Ти штетни ефекти манифестују се на све: ваздух, воду, земљиште, храну, материјале и све популације зивих организама, укључујући и људску.

Статистички подаци су застрашујући, а генерацијска еколошка свест забрињавајућа. Огроман број хемикалија које су у циркулацији и други небиолошки и биолошки агенси значајно угрожавају здравље људи. Те хемикалије употребљавају се у индустрији која производи свакодневне потребштине за домаћинства и специфичне потребе појединца, а троше се веома непажљиво и нерационално.

Загађивање и дефицит воде, загађивање ваздуха, чврсти отпад, деградација земљишта, крчење шума, смањење биодиверзитета, атмосферске промене - чине свакодневницу живота на нашој планети.

Док у учионици боравим са децом, чини се да се промене на горе споро дешавају, да има времена, генерација коју имам пред собом није угрожена. Тако се само чини.

Млади људи су они који треба да заступају и примењују нов, одговоран и сврсисходан приступ трошењу природних богатстава, да допринесу правилном развитку еколошког образовања на нивоу читавог друштва, а специфично будуће породице коју треба да заснују.

Градови и насеља својим функционисањем на неадекватан начин загађују земљиште, воду и ваздух. Они су специфични извор загађујућих супстанција, јер се на релативно малом простору налази сакупљен велики број појединачних извора загађивања, али и велики број људи. Извори загађивања су топлане, саобраћај, тешка и хемијска индустрија.

Амбалажна револуција савременог света чини да појединац у урбаној средини у нашој земљи ствара скоро тону отпада годишње, чиме постаје веома битна његова одговорност и еколошка свест.

Бука, исто као и остали облици загађивања природне средине, испољава штетне ефекте на организам у зависности од фреквенције, интензитета и времена излагања. У нормалним условима урбаног начина живота изложени смо прекомерној буци, чија јачина варира између 60-80 Дб.

У широк оквир појма загађења може се уврстити и утицај животне средине на психичко здравље. Савремени начин живота је стални извор настајања стресова и фрустрација.

Сви набројани аспекти загађења исходују несигурној будућности читавог човечанства и са правом почињу да забрињавају и сваког појединца.

Млади су одговорни за сопствену будућност, јер није „на младима свет остаје“, већ „младима свет остаје“.

И зато овај текст.

Мирослав Грбић, професор историје

Нема коментара: